JOZO VIDOVIĆ
Jedno udbaško ubojstvo u Livnu 1945. godine
Davne 1945. godine, prisilno je prekinut jedan mladi život, nedužan, samo zato što je bio domobran, bez optužbe i suda, za bilo što.

Jako Perković sa Držanlija kod Livna rođen 1921. godine, od oca Ive i majke Ruže r. Mamić.

Jedne noći, kobne 1945. godine upadnu u kuću njegovog oca Ive tri UDBA-ša, koji sada nisu živi, pa ih ne bih niti spominjao, jer djeca ne snose krivnju svojih očeva, pa makar i krvnika.

Kobne noći grupa krvnika upada u kuću i s vrata odmah bez obrazloženja naređuju: - Jakove pođi s nama odmah!

Na to je njegova majka rekla: - Sačekajte da na čakšire samo prišijem dugme!
Jedan krvnik, njima dobro poznat, je drsko odgovorio: - Mamuša, šila te čakšire il' ne šila, neće ti ih poderat!

Bilo im je sasvim jasno da su došli da ga ubiju, na što mu je žena, u ranoj trudnoći bila, rekla: - Jako, biži kroz prozor, ubit će te!

On, svjestan svoje situacije i siguran da je kuća u opsadi bila, rekao je: - Nemoguće je njima pobignuti, a šta bude bit će, nema druge!

Čim je izašao van čuo je se rafal kao da se vodi rat, a ne krvničko razbojstvo jednoga mladog čovjeka, na početku života, samo što je bio domobran, redovni hrvatski vojnik, koji je svoj vojni rok odslužio i razvojačen došao kući, trudnoj ženi i bolesnim roditeljima.

Sutra dan su tijelo Jake Perkovića, pokopali u obiteljsku grobnicu, pod prijetnjom Udbe da ne smiju plakati ni žalovati, jer je za njih - NEPRIJATELJ. Svaki dan su pronalazili komade kostiju od lobanje, te naknadno nosili u groblje da stave u zemlju.

I dan danas su potomci tih krvnika na dobrim položajima, a potomci žrtve se snalaze po tuđini, kao i djeca današnjih branitelja Domovinskog rata.